Marginalizovani srpski graditelji, strancima svi veliki poslovi

Piše: Živan Lazić

Elektranu "Kostolac 3" podižu kineski građevinci, prethodno moraju da obim vađenja uglja iz pratećeg rudnika sa devet povećaju na dvanaest miliona tona godišnje.

Nakon što su izgradili most "Mihajlo Pupin" i prvi put povezali Srem i Banat, neimari iz daleke zemlje dadoše se na izgradnju srpskih drumova.

Od Azera do Amera

Na našim putevima poslednjih godina mogu se videti i građevinci iz Azerbejdžana, Grčke, dok ruski inžinjeri projektuju i postavljaju etapu Novi Sad - Stara Pazova pruge Evrokoridora 10. Na prvoj etapi od Pazove do Beograda su Kinezi.

U javnosti se odomaćilo tumačenje da su budući autoput Niš - Priština naručili Amerikanci, kako bi olakšali eventualnu pokretljivost NATO trupa iz baze "Bondstil" na Kosovu, pa ima rezona da ga "Jenki" i grade.

Nevolja je što će izrazito visoku cenu, preko dvanaest miliona evra po kilometru, kada je reč o deonici kroz Srbiju, do Medara, platiti srpski poreski obveznici.

Domaći marginalizovani

Među glavnim izvođačima radova, onima koji sa finansijerima potpisuju ugovor, nema srpskih kompanija. Domaćim firmama dopadnu samo sporedni poslovi, ponekad, kao što je bilo pri gradnji mosta u Zemunu, tek mrvice.

Odista, gde su nekada tako moćni domaći graditelji, čije elektrane, brane, nasipi, luke, aerodrom, bolnice, putevi i danas po svim meredijanima pronose slavu uspešnih neimara sa prostora Srbije i bivše Jugoslavije.

Zar nije "Mostogradnja" svetsku reputacija izgradila baš povezujući obale reka širom globusa; na Zemunskom mostu je nije bilo nigde.

U ulozi podizvođača

"Energoprojeka"“ je gradio mnogostruko veće i složenije objekte od onih, inače impresivnih i zahtevnih, koji se poslednjih sezona u Srbiji ubrzano podižu, a još više projektuju. Ni ove kompanije, iz samog svetskog vrha građevinskih operativa, nema na ovdašnjim radilištima.

Ministarka Zorana Mihajlović pojašnjava da su tokom tranzicionih godina i brojnih nevolja srpske kompanije dosta izgubile na kompetencijama. Tu je i pitanje kapaciteta domaćih firmi, u decenijama nedaća naviklih da rade manje poslove.

Istovremeno ministarka ističe da država pri sklapanju osnovnog ugovora sa glavnim izvođačem gleda da ugradi i obavezu angažovanja lokalnih podizvođača i dobavljača. Navodno, na taj način domaćim preduzećima dopadne polovina ukupnog angažmana, ambiciozno procenjuje Mihajlovićeva.

Bez sopstvenih para

Prvi ljudi građevinara drugačije vide situaciju. Jeste da su izgubili deo potencijala, međutim smatraju da još uvek imaju dovoljno i znanja i opreme da urade i najsloženije objekte koji se planiraju u Srbiji.

Ukazuju da je u pitanju neposedovanje sopstvenih finansijskih sredstava, pa se država Srbija upušta u aranžmane sa državama koje su voljne da akumulirane budžetske suficite plasiraju putem kredita širom zemljine kugle.

Kina je  u tom pogledu najaktivnija, ali je Srbija slične aranžmane realizovala i sa Rusijom i sa Azerbejdžanom. Međutim, stranci po pravilu pozajmicu uslovljavaju time da glavni izvođač bude iz njegove zemlje, i to kompanija koju kreditor i odredi.

Tako se došlo u situaciju da se izvođač radova ne odabere na osnovu javnog konkursa i kvaliteta ponude, već voljom i interesom finansijera.

Uslovi nadmetanja

Iskustva iz prve decenije ovog veka podsećaju nas da nije mnogo bolje bivalo ni kada su slične poslove, doduše nešto manjeg obima, finansirale evropske razvojne banke, EBRD i EIB.

Istina, jesu raspisivani kokursi za izbor glavnog izvođača, ali uz uslove osmišljene da unapred eliminišu domaće konkurente. Referenca se postavljala tako da je nije mogla zadovoljiti kompanija koja je bezmalo deceniju provela u režimu oštrih međunarodnih sankcija.

Time su preduzeća iz Srbije gubila šansu da pobede i pre nego što se konkurs objavi.

Novac nikada jeftiniji

Postoji, međutim, mogućnost da se država Srbija zaduži i pozajmljenim novcem finansira projekat, bilo da je reč o autoputu, elektrani ili železničkoj pruzi.

Pitanje je zašto Srbija ne finansira pomoću  bankarskog kredita, tim pre što novac na finansijskom tržištu nikada nije bio jeftiniji, provereni klijenti mogu da zajme i za samo dva odsto kamate, pa i niže?

Odgovor je u ne baš najboljim pokazateljima finansijske solventnosti Srbije. Jesu se finansije sredile, raste i zaposlenost, ali banke procenjuju da je država Srbija još uvek krhka, nestabilna na ekonomske nedaće sa svetskog tržišta.

Logično je stoga da procenjuju kako bi znatnije dugoročno zaduženje bila prevelika obaveza, bez dovoljno obezbeđenja. Pri takvoj proceni nema pozajmice.

Dodatna cena

Drugim rečima, na finansijskom tržištu Srbija još nije percipirana kao kvalitetan zajmoprimalac. Stoga se okreće državama voljnim da direktno kreditiraju, ali tu je onda i dodatan uslov određivanja glavnog izvođača.

Drugim rečima, finansijsko tržište visok stepen zaduženosti, još više nesigurnost ugovora, izostajanje izgradnje pravne države vidi kao prepreku za kreditiranje.

Posledice su oslonac na onoga ko pristaje da finansira rizične. Takva spremnost, pak, nosi dodatnu cenu, ovoga puta u vidu nametanja glavnog izvođača poslova.

Sve niže, i niže

Najveće žrtve u celom aranžmanu su domaća građevinska preduzeća, koja do većih poslova ne mogu doći čak i kada su u pitanju domaći projekti.

Time postupno postaju sve manji i izvođači za sve jednostavnije i jeftinije poslove.