Prošlost traje sve dok živi u nama i hrani se sokovima sadašnjosti. Uzaludan je pokušaj pakovati je u neke tegle i dobro zatvoriti. Može se otići bilo gde, ona će i dalje biti živahna i snažna, izvirivaće iza svakog ćoška, plaziće se i svojim će nemirima ispunjavati na zemlji dodeljene dane.
Mera joj se može uzeti tu i tamo ako se znalački udene u neku knjigu, najbolje u raskošnu lirsku sagu o tome kako se čovek svakih pedesetak godina otima uzburkanoj vodi neke komplikovane istorije.
Melindi Nađ Abonji, švajcarskoj književnici ovdašnjih korena, to je pošlo za rukom u romanu "Golubije srce" (Izdavač “Laguna”) u kojem je ispričala sudbinu svoje porodice koja se sedamdesetih godina prošlog veka, kada je ona imala sam pet godina, iz vojvođanskog pejzaža otisnula u gastarbajtersku pečalbu.
Sećanja na porodična okupljanja u mirnoj vojvođanskoj varošici, u dvorištu bake Mamike koja vrlo glasno ćuti o nekoj dubokoj nepravdi počinjenoj porodici (saznajemo tokom romana da je jugoslovenska poratna vlast dedi otela svu zemlju i poslala ga u požarevački zatvor pride), na očev i majčin bol zbog ostavljenog zavičaja, bol koji nova generacija pokušava da pobedi među hladnim Švajcarcima, sa kojima mora da nađe novi život, bila su upečatljiv okvir da ova rođena Bečejka napiše izuzetnu priču o gubljenju domovine i identiteta, i odrastanju između dve kulture i dva jezika, između haosa zemlje nad kojom se nadvija rat i blagostanja zemlje u kojoj je, uprkos najfinijoj čokoladi, teško naći mir.
Melinda Nađ Abonji je za ovu knjigu dobila Deutsches Buchpreis za najboli roman na nemačkom govornom području (u konkrenciji austrijskih, nemačkih i švajcarskih pisaca) a potom u Švajcarskoj i nacionalnu nagradu za književnost. U međuvremenu, snimila je dva CD-a sa švajcarskim reperima, a sa pesnikom Jurcekom 1001 godinama nastupa na književnim festivalima izvodeći neobičan literarno-muzički performans koji je spoj mađarske narodne pesme i elektronskog zvuka, ali i epike i reperskog bita. U njenoj biografiji još su dva romana: prvenac "U izlogu, s proleća" i poslednji "Schildkrotensoldat" -"Vojnik kornjača" (izdavač KC Novog Sada), koji je kod nas objavljen u prevodu Dragoslava Dedovića. I taj roman, takođe, priča priču iz izgubljenog zavičaja.
U Cirihu, gde živi, Nađ Abonji trenutno piše svoju novu knjigu. Zvaće se "Gold". O pisanju, zavičaju, demonima prošlosti i onome šta treba zaboraviti, a šta treba pamtiti, ali i drveću u čiju čast, smatra, svakodnevno treba podići čašu, govorila je za portal 021.
021: Kako se sećate Bečeja i odrastanja u Vojvodini?
Nađ Abonji: Rođena sam u Bečeju, ali sam odrastala kod bake u Senti i tog dela detinjstva, senćanskog, veoma se dobro sećam. Pamtim atmosferu naše kuće, u nozdrvama su mi njeni mirisi, živo se sećam njenih boja. Pamtim i sitne životinje raštrkane po dvorištu, one su bile moje igračke.
021: Imate li još uvek rodbinu u Srbiji?
Nađ Abonji: Imam, i htela sam prošlog leta sve da ih posetim u Vojvodini, ali zbog epidemije to nije bilo moguće. Nadam se da će mi to poći za rukom predstojećeg leta.
021: Fascinantni su opisi prirode i vojvođanskog pejzaža u "Golubijem srcu", toliko realistični da čovek u nekim trenucima može da oseti poigravanje sunca koje proviruje kroz lišće topola. Neki pasusi su prava oda topolama vašeg bečejsko-senćanskog detinjstva.
Nađ Abonji: Dok sam pisala nije mi bio važan konkretan geografski položaj tog drveća. On mi je samo poslužio da iskažem svoj odnos prema prirodi, odnosno da iskažem poštovanje prema njoj, prema drveću posebno. Drvo je grandiozno biće koje nam omogućava da uopšte živimo, i mislim da bi zbog toga svakog dana trebalo da ga slavimo.
021: Kažete u jednom trenutku da je pisanju potrebno sećanje, a to znači progovoriti i o nekim zaboravljenim, bolnim pričama...
Nađ Abonji: Za razliku od istoriografije, koja je prečesto u službi ideologije, književnost pokušava da oživi prošlost pričajući zakopane, potisnute i zaboravljene priče. Književnost je važna i zbog toga jer pokazuje alternative. Knjige nam govore da je moguć i drugi, drugačiji život.
021: Jedna generacija junaka u vašoj knjizi živi sa osećanjem gorčine. Kako se sa tim bremenom nose naredne generacije?
Nađ Abonji: Ogorčenost je jedna od neminovnosti života. Osetimo je bar jednom tokom svog veka, a najbolje ju je pobediti nekom kontrasilom, protivsilom vidu nečega slatkog i laganog.
021: Danas, u nekom javnom prostoru, kao da konstantno gledamo rat između "kulture zaborava" i "snage sećanja". Umetnost je pravo oružje u rukama "kulture sećanja", ali pandemija ne ide nikome na ruku. Da li bi i zbog nje "kultura zaborava" mogla da uzme preimućstvo?
Nađ Abonji: Naravno, zaborav je neophodan. Nikad se sve ne može pamtiti. Ipak, uvek se moramo zapitati: šta treba pamtiti, a šta zaboraviti? I zašto se nešto pamti, ili zaboravlja? Pandemija ograničava "potrošnju" kulture, ali mislim da neće izgubiti svoju moć, već upravo suprotno. Nadam se da će joj ova kriza dati novu snagu.
021: Može li se identitet očistiti od politike? Ako može, kako?
Nađ Abonji: Veza između "identiteta" i "politike" vrlo često je problematična, odnosno, identitet se prečesto zloupotrebljava u nacionalističke svrhe. Govori se o "nacionalnom identitetu“.
Zadatak književnosti je da ovu nesrećnu (a ponekad i fatalnu) vezu dovede u pitanje - jezikom, jezičkom kritikom i naravno narativima koji prelaze postavljene granice.
Čak i ako vam je potreban "identitet" da biste skrenuli pažnju na ugnjetavanje manjine, on istovremeno mora biti doveden u pitanje. Jer identitet uvek dočarava homogenost i zato je, ukratko, zamka.
021: Šta znate o ovdašnjoj književnoj sceni? Čiji rad pratite?
Nađ Abonji: Zolana Danjija, Damira Ovčine, Dragoslava Dedovića, Maše Dabić, Ota Tolnaija i još nekih. Nisu svi iz Srbije, dolaze sa prostora bivše Jugoslavije.
021: U vašoj biografiji stoji da se bavite i performansom. Kako ste od književnosti došli do muzike?
Nađ Abonji: To je velika tema, ali reći ću samo ovo: moja prva ljubav bila je muzika i uvek sam tražila svoj način stvaranja muzike. Već 20 godina zanima me ljudski glas. Apsolutno je sjajno ono što jedan zvonki glas može da pokrene dok govori i peva. Isto to se odnosi i na glasove koji se mogu čuti u literaturi. Recimo, mi kada čitamo, čujemo glasove. To se vrlo često zaboravlja.
021: Vaše su reči i to da je prva rečenica jednog romana najvažnija. Zašto?
Nađ Abonji: Prva rečenica određuje tonalitet poglavlja, čak bih se usudila da kažem i cele knjiige. Potraga za prvom rečenicom stoga može trajati dugo, ali može se dogoditi i da se probudite, a rečenica postoji i nemate pojma zašto.
021: Pišete li sada nešto, koja će biti prva rečenica tog romana?
Nađ Abonji: Pišem novu knjigu, a prvu rečenicu ne mogu još da otkrijem.
OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju -
LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar