INTERVJU Mile Kekin: Ovde će ostati samo klijenti vlasti, mladi odlaze da se ne vrate

Razgovarala: Dragana Prica Kovačević

 

"Ingemar Stenmark iz Gajnica", širokim narodnim masama poznatiji kao Mile Kekin, smatra se jednim od najvećih pesnika regionalne muzičke scene sa neverovatnom sposobnošću da u razumljive jednostavne rečenice utka šire društvene probleme, poput Džonija Keša ili Brusa Springstina. Pevanje i pričanje bez dlake na jeziku čine ga jednako voljenim i nevoljenim, naročito u njegovoj matičnoj Hrvatskoj.

 

Davne 1987. godine sa prijateljima je osnovao Hladno pivo, bend koji, 32 godine kasnije, nema potrebe predstavljati. Sada je, u skladu sa svojom, kako je sam ocenio "krizom srednjih godina" odlučio da svoja sećanja i emocije pretoči u solo album "Kuća bez krova", žanrovski i tematski različit od svega što je radio sa Hladnim pivom. 

 

Ovog meseca u okviru jedinstvenog šoua nastalog po ugledu na splitski festival "Pričigin" razgovaraće sa novosadskom publikom o svemu što žele da znaju, uz povremeno uključivanje akustične gitare. 

 

U Novi Sad u kom je upoznao puno zanimljivih ljudi, pa i stekao nekoliko prijatelja, kaže, i inače jako voli da dolazi, pa mu nije bilo teško da odluči da prevali 380 kilometara. Koncept događaja u Radio kafeu nije spreman potpuno da otkrije, pa onima koji žele da saznaju kako će to izgledati, ne preostaje ništa drugo sem da uživo provere o čemu je reč.   

 

"Ne znam sto posto šta će se tamo događati, što znači da će biti verovatno puno improvizacije. Doći ću sa gitarom. Imaću jednog sagovornika sa kojim ću razgovarati. Pričaću nešto o sebi, o tome kako su nastajale pesme, gde su takozvane istine tih pesama. Izvešću nekoliko svojih kompozicija na gitari, porazgovarati sa gostima. Ja ću rado odgovarati na sva pitanja, ako ljude zanima inspiracija, kako je neka pesma nastala ili uopšteno neki moji stavovi. To je zapravo jedna forma opuštenog druženja sa muzičkim intermecima."

 

 

021: U jednom intervjuu si pomenuo da je Hladno pivo kao firma u kojoj sve funkcioniše na bazi dogovora i demokratije. Sada, kada si se upustio u solo vode, ti si zapravo "samostalni preduzetnik". Kako izgleda upravljati svime i donositi sve odluke - da li je više olakšanje ili teret?

 

Mile: S jedne strane imam više posla zato što sam sve radim. Sam slažem probe. Svi ti moji muzičari koji sviraju u mom solo projektu imaju druge obaveze u drugim bendovima, pa sve moraš slagati da svima paše. Sam organizujem prevoz i smeštaj. Ipak, manje sviram nego sa Hladnim pivom. Sad sam opet u poziciji mladog benda, pa me to teši i to mi je dobro. Muškarci u krizi srednjih godina znaju kupiti motore ili naći puno mlađe ljubavnice, a ja sam odlučio naći puno mlađi bend s kojim ću svirati pored Hladnog piva. Moram priznati da, na neki način, sada imam i više volje svirati s Hladnim pivom kad imam ventil za ovu svoju autobiografsku priču.

 

021: Za razliku od Hladnog piva koje je godinama lutalo između panka i pank roka, nikad ne napuštajući te okvire, i projekta "Mile i putnici" iz ranih 2000-ih koji je bio pretežno u stilu pop roka, tvoj solo album prožet je uticajima američkog folk roka. Kako je taj žanr došao na red?

 

Mile: Puno sam razmišljao o tome u kom muzičkom pravcu krenuti i onda sam shvatio da sam u Hladnom pivu izostavio neki uticaj iz rane mladosti - od Tom Vejtsa pa do Van Morisona, u sušti tih folk rokera iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Hteo sam uneti i malo irskog zvuka i onda sam počeo slagati ekipu koja bi to mogla svirati. Srećom sam naleteo na talentovanog multiinstrumentalistu Darka Krznarića s kojim sam onda krenuo dalje. Nakon petnaestak koncerata koje smo do sad imali mislim da smo dobili prepoznatljiv zvuk. Kad sam počeo slušati muziku, s jedne strane slušao sam Džoan Bejz, Dženis Džoplin... Puno sam slušao kantautore od Koena pa do Dilana, uglavnom one koji su mogli sami nastupati sa gitarom. Onda sam čuo Springstinov "Born in the USA" i to me je oduvalo. Potom sam upoznao momke iz benda, kad sam imao 16, 17 godina, oni su više voleli hevi metal i pank rok. Sa njima sam otkrio tu 'žešću' muziku i to je uticalo na zvuk Hladnog piva. Zbog toga nikad ranije nisam uspeo tim velikanima folk roka i kantautorstva dati svoj omaž, tako da sam to odlučio napraviti na svom solo albumu "Kuća bez krova".

 

 

021: Jedan od činilaca regionalnog uspeha Hladnog piva je stavljanje "malog čoveka" u fokus. Upravo ovo je i doprinelo poistovećivanju ljudi sa tvojim tekstovima. Tvoj solo album "Kuća bez krova" je, kao što si više puta napomenuo, autobiografski. Gubi li se ovim ta veza između izvođača i publike? Mogu li "mali ljudi" da se poistovete sa nečijom, u ovom slučaju tvojom, ličnom pričom?

 

Mile: Ne mora, na primer, biti da si ikad bio vlasnik renoa četiri. Možda si imao neki svoj auto. Ali taj filing koji ti šaljem, taj nekakav melanholični optimizam, recimo konkretno u pesmi "Reno 4" je univerzalan. Bez obzira što ja pevam tu o nekim svojim životnim situacijama, ipak sam dovoljno iskusan tekstopisac da tu znam uneti puno elemenata da se svako može u tome naći. Isto kao što ja recimo volim slušati bluz iz Misisipija, a nikad nisam bio u poziciji potlačenog crnca koji mora raditi na poljima pamuka.

 

021: Upravo pesma "Reno 4" peva o nekim minulim studentskim danima i mladosti koja je sada već samo uspomena. Kakav je osećaj prisećati se tih vremena? Osećaš li se starije, podmlađeno, tužno ili pak srećno?

 

Mile: Ugodno se osećam dok pevam "Reno 4" zato što pevam o lepim trenucima. Zato jako doziram kad pišem pesme, da nije previše crnila, jer svaki put kad stojiš na bini ti to moraš izvoditi i automatski te pesma uvuče u taj svoj film. Imam na ovom albumu i nekoliko pesama koje zrače vedrinom i optimizmom i onda mi to dobro dođe kao protivteža onim malo mračnijim pesmama.

 

021: U naslovnoj numeri reč je o tvom detinjstvu u Nemačkoj...

 

Mile: "Kuća bez krova" na neki način peva o mojem odrastanju i nedovršenim planovima koji su specifični pogotovu za gasterbajtere. Sve vreme su moji roditelji planirali nešto i ti zapravo sve vreme živiš u tom nekom odloženom zadovoljstvu. To mi je zapravo najdraža pesma na albumu i najličnija.

 

021: Poredeći tu situaciju tada kada si ti bio mlad i kada su tvoji roditelji radili u Nemačkoj i današnju omladinu koja masovno odlazi iz svih zemalja iz regiona, možeš li pretpostaviti da i oni, isto kao tvoja porodica nekad, planiraju da se vrate u svoje države ili je situacija previše drugačija ili previše ista da bi se ikada nadali promeni koju su tvoji roditelji mogli da očekuju?

 

Mile: Moji su roditelji krajem šezdesetih odlazili da se vrate i oni su redovno dolazili i gradili kuću u koju je jednog dana trebalo da se vratimo. Međutim, zbog smrti mog oca to se nikad nije ostvarilo kako smo planirali. Kod ovih mladih ljudi koji trenutno odlaze ja nekako ne verujem da će oni graditi kuće ovde i zbog toga čisto sumnjam da će se oni vratiti. Možda će dolaziti na godišnje odmore, ali mislim da će većina njih otići zauvek i normalno da me to deprimira. A naročito me deprimira to u kombinaciji sa činjenicom da će ovde ostati samo klijenti vlasti. Jedino što ne možemo izvesti su očito političari. Ne bih hteo toliko razmišljati o tome zato što kao što sam rekao deprimirajuće je. Ali ne možeš to ignorisati, jer prolazeći kroz neka mesta u Slavoniji i drugim delovima Hrvatske vidiš da su kuće prazne i onda ti prođe kroz glavu "kome ću svirati za desetak godina ako se tako nastavi".

 

 

021: Veliku pažnju privukla je saradnja sa Bajagom na pesmi "Atlantida". Do ove saradnje došlo je neposredno nakon što je Bajagi otkazana dobrodošlica u Karlovac gde je trebalo da nastupa na Danima piva, zbog nezadovoljstva dela hrvatskih branitelja. Hladno pivo je pozvano da nastupa umesto Bajage, što ste vi odbili. Koliko je ovaj događaj uticao na nastanak dueta?

 

Mile: Mi smo prvo potvrdili da ćemo svirati u Karlovcu, onda kad smo saznali šta se to desilo sa Bajagom, odlučili smo da nećemo biti ničija zamena. Ja sam inače pesmu "Atlantida" već snimio, kad mi je palo na pamet, pa zašto ja ne bih sad zvao druga Momčila da mi bude brat sa Atlantide i tako je iz te jedne ružne situacije nastala ta jedna lepa pesma.

 

021: U pesmi "Atlantida" kažeš da smo "večni ponavljači grešaka svojih predaka", što se, sudeći po decenijskom stanju u regionu, odnosi na skoro sve države bivše Jugoslavije. Šta misliš o tom večitom "održavanju u životu" nekih starih rana i neprijateljstava između naroda, koji, izgleda, najviše deluje na političkom nivou, dok onaj običan "mali čovek" o kom peva Hladno pivo trpi posledice? 

 

Mile: To je vrlo jednostavan recept. Ti moraš ljude hraniti sa neprijateljima države da bi političke elite ostale na vlasti i zato imaju svoje medije, kanalizacijske portale i svu tu logistiku potrebnu kojom se mediji služe da bi od stalne proizvodnje izmišljenih neprijatelja oni mogli sticati realnu materijalnu korist. Tako to recimo protiče u Hrvatskoj.

 

021: Upravo ovakve izjave nisu dobrodošle od strane političara, pa tako i "njihovih" medija. U Srbiji često imamo situaciju da javna ličnost jasno iskaže svoje protivljenje vlasti ili nekom uvreženom "patriotskom" stavu i zatim bude "razapeta" od strane medija iz kojih sazna da je, odjednom, predmet brojnih kriminalnih afera. Da li si ti nekada imao slične probleme u Hrvatskoj i, ako jesi, kako su uticali na tebe i na tvoj rad?

 

Mile: Teško mi je pretrpeti bilo kakvu aferu, jer, nažalost zbog straha od finansijske policije moram raditi sve transparentno inače bih ja verovatno isto "zaronio duboko u kriminal". Provlačili su me po tim, što ih ja volim zvati, kanalizacijskim portalima, ali to mogu preživeti. Ja radim svoj posao, sviram i dalje, pevam. Verujem da sam puno fanova izgubio svojim dosta jasnim stavovima, a možda sam neke i dobio. U svakom slučaju mogu živeti od toga što radim. Jedina druga opcija bi bila da svakom pesmom, svakom izjavom pazim dobro šta ću sročiti, ali onda bi se našao u autocenzuri, a to je prvi korak ka propasti. Kad više ne budem mogao reći i otpevati šta mislim, onda ću verovatno otvoriti frizerski salon ili tako nešto.

 

021: Pored tih nekih uspomenama išaranih pesama, na albumu "Kuća bez krova" pojavljuje se i romantična, "Samo moja". Vodeći se pričom o pesmi "Pitala si me" Hladnog piva, za koju su svi mislili da je posvećena tvojoj ženi, a na kraju se ispostavilo da je napisana za tvoju majku, šta se krije iza ovog teksta?

 

Mile: Više situacija je inspirisalo tu pesmu. Jedan od tih okidača bila je ta situacija sa dečijim parkićima sa toboganima i tim preodgovornim "helikopter roditeljima", zato i tekst kad ga malo pažljivije pročitaš ima i malo tog prezaštitničkog. Taj prezabrinuti roditelj bi bio najsretniji kad bi se ona igrala na sigurnom celi svoj život, po mogućnosti u nekom zlatnom kavezu. Koliko je ljubavna i romantična pesma, toliko ima i tog nekog morbidno zaštitničkog elementa.

 

 

021: "Neki ljudi čim odrastu, snovi im postanu teret", stih je iz pesme "Takav par". Koji su to snovi preteški da bismo ih poneli u odrasli život?

 

Mile: Dobro pitanje, nisam o tome puno razmišljao ranije. Kažu da su ideje mir u svetu, jednakost i to sve, ideje koje ljudi napuste ako žele sazreti. Mislim da jako puno ljudi koji se nađu u vrtlogu neke svakodnevice i obaveza postanu jako praktični, ne samo u svom delovanju već i u glavi. To je verovatno ta neka poruka koju sam hteo poslati, ali moraću i sam još malo da razmislim o tome.

 

021: Čini se da iznova učimo da je ona stara mantra "pesma menja svet" zapravo samo iluzija. Ipak, iako joj oduzmemo ovaj "globalni efekat", čini se da muzika zapravo ima neku moć, bar na individualnom nivou. Iz ugla plodnog stvaraoca, ali i strastvenog slušaoca, možeš li nam otkriti šta to muzika menja za tebe?

 

Mile: Muzika mene tumači i ja kroz muziku tumačim svet. Veliki autori koje sam ja konzumirao i koje i dan danas slušam su mi dali svoje oči da kroz njih gledam svet i obogaćuju te kao što kultura obično čini. Život bez muzike bi mi bio nezamisliv. Ja se nadam da možda nekom svojom pesmom to činim svojim fanovima, da im možda neka moja pesma oboji bar jedan dan ili mesec njihovog života, pa svaki put kad čuju tu pesmu oni se sete tog perioda svog života, kao što je to kod mene bio slučaj.

 

021: Tri decenije na sceni uključuje i na stotine susreta sa novinarima. Postoje li neka pitanja koja su već "izlizana" i na koja ne voliš odgovarati?

 

Mile: Razumem da nije lako novinarima stalno smišljati neka nova pitanja, ali nekako posle 30 godina dosadi odgovarati na pitanje zašto se zovemo Hladno pivo. Problem je i u tome što jako puno novinara dođe nepripremljeno i onda imaju generička pitanja na koja ti daješ generičke odgovore i onda to ispadne jedan onako predvidljivi i dosadan intervju. Puno je uzbudljivije kad te novinar bocne i postavi pitanje nad kojim se zamisliš. Kod usmenih intervjua mi je zanimljivo što se tek posle setim da sam to mogao nekako drugačije sročiti. Kad malo bolje razmislim, pisana reč mi možda više leži nego kad u trenutku moraš odgovoriti na neko pitanje.

 

021: Više puta si ponovio da ne znaš da pevaš, ali i da za bavljenje muzikom pevanje i sviranje instrumenta uopšte nije potrebno. Šta je to onda tajni sastojak koji održava Hladno pivo i tebe kao frontmena i autora već trideset godina na sceni?

 

Mile: Uverljivost nekakva. Da ti ljudi u publici veruju. Bio sam ja na puno grandioznih koncerata, ali mi je smetalo to što nisam poverovao u priču koja mi se šalje sa bine. Tako da dok god ljudi imaju osećaj da ih ne muljaš, ne varaš, dobro je. Zato  moraš biti fantastično dobar lažov ili jako iskren. Mislim da je dobro i da ljudima ne daš sto posto onog po šta su došli, da ne radiš album ili koncert isključivo po guštu publike. To je jako bitno, da ne postaneš najamni radnik publike.