Na prvi pogled, čovek bi rekao da Iran, Šumadija i Novi Sad nemaju baš nikakve veze, ali kako, kao i sve drugo u životu, sve treba pogledati još jednom, drugi pogled otkriva neobičnu priču o novosadskom lekaru, rođenom u Teheranu u čijoj su se duši snegovi Damavanda topili u poetskim noćima dedinog doma, u šumadijskoj čatmari, u društvu onih koji su reči i note umeli da pretvore u nezaboravno detinjstvo.
Hodajući spoj tri geografije s početka priče je Petar Samii, specijalista sportske medicine, doktor koji je deo tima Specijalne bolnice za rehabilitaciju "Termal" u Banji Vrdnik. Na portal 021.rs stigao je pak jednim drugim povodom – zbog muzike.
"Naš deda po majci Petar Maksimović gajio je ljubav ka muzici i poeziji. Bio je veoma darovit čovek, lepo je pevao, nadahnuto kazivao poeziju, svirao nekoliko instrumenata, a nešto od toga ostalo je i u nama, tri njegova unuka – mom rođenom bratu, bratu od tetke i meni. Deda je 1928. godine objavio zbirku poezije "Crveni plamenovi", a negde u to vreme ušao je i u skadarlijski umetničko-boemski krug u kojem je upoznao i Tina Ujevića sa kojim je posle i drugovao.
Taj moj deda Petar Maksimović, onakav kakvog ga pamtim, živeo je u šumadijskoj Topoli, u porodičnoj kući, jednoj čatmari staroj 200 godina. To su one kuće čija su osnova hrastove grede, između kojih se prostor popunjavao prućem, a zatim premazivao blatom napravljenim od ilovače i slame, koje bi se na kraju obično i pokrivale slamom.
U toj porodičnoj čatmari, među prijateljima, odigravali su se pravi praznici poezije. Zahvaljujući njima, dedi pre svega, i u nama unucima je začeta potreba za nadahnutim pripovedanjem priča i zajedničkim provođenjem vremena kroz muziku", kaže na početku razgovora Samii i dodaje:
"Nije me ta muzika stigla odmah, već kasnije, kao što sam i iransku muziku, deo tradicije mog drugog porodičnog krila, svu njenu lepotu i bogatstvo te kulture otkrivao i otkrivam tek u svojim kasnijim godinama.
Da se razumemo, nemam ja talenat dedinog kalibra, zato muziku nisam ni birao da bude moj životni poziv. Doživljavam je više kao neku nasušnu potrebu da se zaviri u čovekov unutrašnji svet, pronađe mir ili nađe razlog nemira, da se usred buke koja nas okružuje, u krugu prijatelja, razmene misli pre svega, jer takvi susreti mogu da budu lekoviti.
Kao mlad čeznuo sam za prijateljima sa kojima bih mogao to da živim, tu vrstu zajedništva u muzici i poeziji. Dugo godina tu vrstu druženja nalazio samo sa svojom braćom, i prošlo je mnogo leta pre nego što sam ovde u Novom Sadu našao prijatelje, muzičara i pesnika Miloša Zupca i njegovu suprugu Draganu, i krug njihovih prijatelja okupljenih pre svega oko sastava "Prkos drumski", zahvaljujući kojima je oživelo sve ono zbog čega je moje detinjstvo u Topoli postalo klupko mog potonjeg intimnog sveta."
Iz tih ovdašnjih, novosadskih večeri sa prijateljima nastala je i jedna neobična web adresa - Kafauponoć, na kojoj Vladimir Sekulić na gitari, Ivan Čkonjević na mandolini i Petar Samii (glas i gitara), upisuju pesme koje nagoveštavaju svu nostalgičnost besanosti.
"Susretanja u zvuku i reči. Spontani tok koji uključuje i mogućnost da se greši. Tišina, sabranost i jasnoća noći", stoji kao neki zajednički moto pesama koje nastaju tokom tih "ponoćnih kafa":
"Spontanost nam je neko zajedničko uporište. Nema dodatnog šminkanja, dok sviramo dozvoljavamo i da se pogreši. Bitno je da to što odsviramo bude čisto, autentično, da bude verodostojno zabeležen trenutak u vremenu, atmosfera naših duša."
Deo verodostojnosti junaka ove priče i verodostojnosti njegove duše, pa i muzike koju stvara je i njegovo iransko poreklo i detinjstvo koje je počelo ispod snežnih vrhova Damavanda...
"Moj otac je došao u Beograd šezdesetih godina, da bi ovde u Srbiji upisao rudarski fakultet. Tu je upoznao moju majku i tako je sve počelo. Ja sam rođen u Teheranu, gde sam živeo do svoje šeste godine. Tamo sam krenuo i u vrtić, ali kada je krenula iranska revolucija krajem sedamdesetih godina, preselili smo se u Srbiju. Otac je još kratko zbog posla bio vezan za Iran, ali smo vrlo brzo svi ponovo živeli zajedno. On je dobio posao u "Naftagasu" pa smo se preselili u Novi Sad. Roditelji danas žive u Topoli mog detinjstva.
Nažalost, veze sa teheranskim delom naše brojne porodice nisu tako čvrste - a mnogo je stvari uticalo na to. Imamo telefonske kontakte, ali dugo, dugo nisam bio tamo. Tema Irana je duboka, osetljiva, i meni samom ona se polako otvara, negde kada me je izvorna tradicionalna muzika snažno povukla sebi, razumeo sam da je to bio deo potrage za sopstvenim korenima i identitetom.
Iran ima svoje specifične instrumente, od tradicionalnih intrumenata santur je posebno lep, kao i perkusionistički instrument tombak. Persijsku muziku najviše sam upoznao prateći i slušajući rad braće Chemirani, za preporuku je njihov album "Battements au Coeur de l'Orient". Iranska muzička zaostavština je široko polje lepote, a njen zanimljiv deo je i poseban stil pevanja koji je nastao oponašanjem ptičijeg poja.
Sećam se, naravno i tog dela detinjstva, najdraža mi je uspomena Damavand, planinski venac iznad Teherana, koji, ogrnut snežnim kaputom, stoji kao kakav čuvar iznad grada. Taj, više hiljada metara visoki vrh, koga okružuju termalni izvori i brojne legende, atraktivna je i privlačna destinacija i brojnih srpskih planinara i skijaša. Meni su i danas u vrlo živom sećanju odlasci žičarom na tamošnje skijalište, na koje me je često vodio otac.
Pamtim takođe i ukus tradicionanog iranskog hleba koji se zove nan (izgovara se "nan" ili "nun"). I danas mogu da osetim njegov ukus u ustima. Mi deca kupovali smo ga u gradskoj pekari i u slast jeli. Peče se na usijanom šljunku: na peć se stave krupni komadi šljunka/kamena i onda se to testo peče tako što se na lopatama stavlja preko usijanog kamena", priseća se Samii, čije persijsko ime Human krije dobroćudnost i dobrodušnost.
Na propitivanje, šta je ostalo od persijskog jezika na kojem je prvo progovorio, kaže:
"Kao dete govorio sam persijski, ali od njega, nažalost, nije ostalo gotovo ništa. Govorio sam ga do dolaska u Srbiju, a kako ga ni u kući nismo pričali, zaboravio sam ga."
Ali možda se baš u tom trenutku za Humana Samiija otvorio put ka novom jeziku, onom kojem prepreke nisu ni granice, ni nacije, ni revolucije - jeziku muzike, onom istom koji često nastaje u osami, u nekoj tišini sa samim sobom, jeziku koji uspevaju da dokuče samo oni koji su sposobni da zavire u svetove nedostupne zbrci svakodnevnice.
"Posao lekara jeste naporan, ali u noćnim dežurstvima nekada bude i tih nekih minuta samoće i tišine koje su neophodne da bi se nešto napisalo. Tišine je sve manje danas, mnogo je izgovorenih reči koje ništa ne znače, koje zvone prazninom. Puni smo buke, a ta unutrašnja buka vodi u buku oko nas, kojoj upravo i svedočimo.
Posledice naših unutrašnjih nemira vidimo posvuda oko nas. Nažalost, one vode i u bolest, kako pojedinca, tako i društva. Zato mi se čini da su te unutrašnje buke opasnije za čoveka od onih koje spolja ulaze u njega.
Ta poremećena ravnoteža u čoveku budi nemir i nesigurnost, i ponovo je može uspostaviti samo pojedinac. Nije to stvar kolektiva, priča neke velike grupe. To je isključivo lični izbor i lični put.
Mi, na primer, danas teško nalazimo vremena da sebi omogućimo neki ritual tišine. Ti retki bljeskovi mira dese se, na primer, uvek kada odemo u prirodu, ona ih pruža kada se udaljimo od zvučne buke, kad smo spremni da se distanciramo od spoljašnje galame. Priroda nam automatski pomaže da istisnemo tu unutrašnju buku.
Ravnoteža u čoveku može da se uspostavi i kada se odrekne nekih bespotrebnih stvari kakvo je na primer brzinsko ispunjavanje besmislenih potreba koje vode u dugotrajni nemir i kontinuiranu histeriju", smatra dr Samii na osnovu svog višegodišnjeg lekarskog iskustva i susreta sa pacijentima.
Upravo te susrete, sagovornik 021.rs smatra i vrstom ozbiljne životne škole za svakog lekara:
"Lekar mora da nauči da sluša pacijente, tako najviše sazna o pacijentu, nauči o čoveku. Problem je što nas danas usporavaju sa raznim procedurama, koje zapravo skraćuju razgovor sa pacijentom koji je presudan za ishod ozdravljenja", misli Samii i otkriva još nešto zanimljivo o čemu običan čovek/pacijent, retko kada razmišlja:
"Naravno da su ljudi spremni da se otvore. Ulaskom pacijenta, svaka ordinacija postaje neka vrsta ispovedaonice. Kada se uspostavi poverenje između pacijenta i lekara, pacijent se otvara, čime sebi daje mogućnost da se promeni. Istovremeno, to je šansa i za nas lekare da se menjamo i popravljamo. U tom kružnom toku razgovora i puta isceljenja, lekar vrlo često može da bude povređen", kaže sagovornik a objašnjava i kako:
"Tokom razgovora i otvaranja pacijenta lekaru – a to nikada ne bude jednostavan susret, jer ljudi su češće puni unutrašnje buke nego unutrašnje tišine - dogodi se često veliki transfer energije. Zamislite lekara koji dnevno pregleda 50 ljudi, koliki je to atak na njega, koliko je buke i bola izručeno na njega. Zato mora da postoji distanca koja održava ravnotežu da niko ne bi bio povređen.
I baš i zbog toga, muzika i priroda za sve nas mogu da budu lekovite. U njima možemo da pronađemo izgubljeni mir i tišinu. Sebe. Nije lako, ali je moguće. Potrebno je malo truda i koncentracije, potrebna je volja. Odluka, i tu je već početak tišine, tu se već otvaraju vrata za nju", kaže na kraju razgovora za 021 Petar Samii.
Komentari 15
Nekadašnji NS
Ivana
Nemanja
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar