INTERVJU Katarina Mitrović: Prazna baterija telefona danas nam menja putanju života

Milicu (23 godine) umaraju ljudi - a umornija je kad je sama, živi sa cimerkom u iznajmljenom stanu, nevoljno spominje majku i brata - pitanja o ocu ignoriše, radi u dečijoj igraonici - a radije bi bila pisac, gade joj se slabi ljudi - priznaje, međutim, da ni sama nije jaka, realnost joj je naporna, teško podnosi to što svakog dana mora da se tušira, oblači i jede, boji se trenutka pre nego što zaspi, možda zato što se svake noći iznova ubija u svojim snovima. 

Zbog svega toga ona se konstantno trudi da "dugo uspeva da bude ništa", bojeći se da bi u njenom ponašanju jednog dana neko mogao da prepozna fatalnu kombinaciju brojeva i slova F, neki uznemirujući F41.1, F32.1, ili F42.9, a to bi, koliko produbilo dilemu da se možda "sve ipak desilo i pre nego što je počelo", toliko označilo i početak mogućeg rešenja, a ona ga ipak… Ne zna zapravo šta bi... Ona prosto ne zna da živi u sadašnjosti. Izvesno je samo da putanju njenog života menja baterija telefona koja se prazni. 

Ovo nije samo priča o Milici, junakinji izuzetnog romana u stihu "Nemaju sve kuće dvorište", već priča u kojoj će anksioznost, nesigurnost i strah ispričati priču o svoj "osakaćenoj deci koja bi da žive opet i sve isto zajebu". Među njima je i ona što vrišti za ljubavlju, "koja ga nikad nije, i nije joj krivo, ali kad vidi dvoje kako se na ulici gledaju, iskopala bi im oči: jedne bi stavila sebi, a druge njemu…"

Roman "Nemaju sve kuće dvorište" nedavno je objavila "Enklava", guta se u dahu i ne ostavlja dok poslednja stranica - ako si dešnjak - ne pređe u levu ruku. Napisala ga je Katarina Mitrović, dete beogradskog FDU, koscenaristkinja serije "Grupa", autorka zbirke poezije "Utroba" koja ju je već 2017. godine, kada je pobedila na konkursu Matice srpske u ediciji "Prva knjiga", najavila kao nadasve talentovanog razmrsitelja gordijevskih čvorova generacija koje su se rodile na samom startu devedesetih. 

Katarina Mitrović je povodom ovog romana govorila za 021.rs o tome kako čovek koji je zgnječen kao plastelin ustaje tako što napiše knjigu, o tome da li je moguće biti živ, a biti predmet, te o tome kako je potpuni mrak opsena, jer uvek nešto svetli i alibi ne znači mnogo.

021: U kom trenutku čovek napiše ovakvu knjigu: u trenutku kada je "zgnječen kao plastelin", ili "zbog nedostatka baterije koji menja tok života"?

Čovek napiše ovakvu knjigu kad mora. Makar, čovek-ja. Ne znam šta bih drugo radila kad mi se beži, tačnije znam, ali ne bi bilo dobro po mene i ne bi bilo lepo da kažem.

021: Knjiga počinje pričom o junakinji koja ne zna da živi u sadašnjem trenutku, koja bi rado raskinula sa sobom. To neznanje življenja u sadašnjosti nije samo njena priča, mi ovde uglavnom nismo talentovani za sadašnji trenutak. Kod nas se prošlost nameće kao sadašnjost i budućnost. Pa ipak mnogi ne bi da raskinu sa sobom, sa onim delom sebe koji ne vodi dobrom - za njega samog i za ljude oko njega. Koja nas to "pogrešno ispljunuta misao" deli od definitivno fatalne kombinacije brojeva i slova F?

Fatalna je smrt, makar za ovu stvarnost, a šifra je samo slovo, broj, na nekom papiru, u rečenici koju izgovori psihijatar, a ne mora da bude bitna i može da bude rešiva i strah da ćeš poludeti ne umanjuje tu mogućnost, a ne mora ni da je uveća. Ne znam šta da kažem za one koji su svesni da su loši, a neće da budu bolji, ali ono što znam, lakše je biti u sadašnjem trenutku, to je ovo sad, sedim, pišem, jedem sladoled, a napolju sparno.

021: Da li je zaista jedino izbavljenje iz toga "dugo uspevanje da se bude ništa"? Da li je rečenica "Sve mi se desilo pre nego što je počelo"  alibi za nečinjenje, alibi za neuspeh? 

Nemoguće je biti ništa, to moja Milica naivno misli, pa se pretvara da je još jedan predmet u kući, leži i pravi se mrtva, pa oseti krivicu, pa oseti strah, pa ustane i vidi da može. Potpuni mrak je opsena. Uvek nešto svetli i alibi ne znači mnogo.

021: Koliko su toj apatiji i odustajanju od borbe doprinele kuće koje nemaju dvorište? Brine, međutim, što se i iz onih koje imaju uređena dvorišta na tržište ideja katapultira jednoumlje prošlosti..

Kuća koja nema dvorište, nema ogradu koja čuva i razdvaja, možeš da odeš kad hoćeš, ali možeš i da očekuješ da će neko da ti se prišunja i useli bez pitanja. To je pitanje granica koje čovek ima ili nema.

021: Kako vi, mimo knjiga i pisanja, plivate u stvarnosti u kojoj su batinaši na ulicama maskirani u majice na kojima grmi Sokrat: "Ja sam građanin sveta i moja nacionalnost je dobra volja"? Kako vas se tiče ta stvarnost?

Stvarnost u kojoj jedan čovek povređuje drugog me inspiriše kreativno i uznemiruje privatno. I tiče me se jer sam tu, nisam negde drugde.

021: Kakvo bi jutro moglo sve da promeni? Kakva je izglednost da takvo jutro osvane jednom i u Srbiji?

To je jutro u igranoj seriji ili bi moralo da bude neko baš radikalno jutro u kom se iznenada pojavljuje neočekivana sila i rešava stvari, onako deus ex machina, kao na kraju tragedije. Sve je moguće, čak i u Srbiji, ili naročito u Srbiji.

021: Svakom čoveku potrebno je mesto koje ga čeka, bilo u vidu prostora, knjige, čoveka, ideje? Šta se zbiva sa čovekom koji kao Godo čeka to mesto, ne shvatajući da zapravo on mora sam da ga osmisli?

Mesto je u nama, već postoji, ako osećamo prazninu, nešto nije u redu, fali nam ljubav, ako je mesto pretrpano, opet nam fali ljubav, a ostalo može da se baci.