Manipulacija statistikom: Svet brine, Srbija se hvali

Piše: Živan Lazić

Nasuprot tome, iz sveta nam sve češće dopiru vesti kako privreda sve teže funkcioniše, pojedine aktivnosti poput ugostiteljstva, aviosaobraćaja ili turizma gotovo da zamiru, standard građana rapidno opada, posebno najsiromašnijih slojeva.

Svetska banka je nedavno objavila kako će usled posledica pandemije ove godine između 90 i 115 miliona stanovnika na planeti pasti među apsolutno siromašne. Time će udeo kategorije osoba sa najviše 1,9 dolara dnevnog prihoda skočiti na 9,2 odsto ukupnog stanovništva.

Što je još gore, za narednu sezonu bankari predviđaju ulazak još 150 miliona ljudi u totalnu bedu.

Svet brine, Srbija se hvali

Drastičnog pada standarda uplašili su se u mnogim evropskim državama, posebno u onim koje se oslanjaju na turizam ili doznake gasterbajtera.

Vlada Hrvatske se lane pohvalila da je grupa onih koji su u riziku od siromaštva posle niza godina spuštena ispod petine, na 18,3 odsto stanovništva. To je, istina, daleko od slovenačkih 13,2 ili mađarskih 12,8 odsto sa kojima naši susedi vole da se porede, ali je za tri procentna poena manje nego četiri godine ranije.

Sada stvari poprimaju suprotan trend. U Rumuniji i Bugarskoj, gde je rizik od apsolutnog siromaštva već zahvatio 23,5, odnosno 22,3 odsto, predviđaju i crnje dane. Slično je i u Grčkoj, gde je dugogodišnja kriza ostavila trag u vidu 18,5 odsto potpuno siromašnih, a sada bi redukcija turizma mogla da taj postotak, i to ne malo, uveća.

Širom globusa su posebno ugroženi siromašniji slojevi, oni na skromnijim radnim pozicijama i bez čvršćih ugovora o radu. Ugrožen je i dobar deo starije generacije, teška vremena i te kako trpe i deca. Pandemija je i zaposlene u turizmu, ugostiteljstvu, maloprodaji, pa i saobraćaju, dovela u neizvesnu poziciju. Više niko ne može da predvidi šta će, i u kojoj formi, opstati od ovih delatnosti koje svuda u svetu apsorbuju velik broj radne snage.

I dok svet brine kako da ublaži ekonomske udare pandemije, ovdašnja scena vrvi od pohvala. Kao da je Srbija izolovano ostrvo na čiju ekonomiju globalna pošast ne ostavlja grublje otiske. Nevolja je, međutim, što se glazirana slika Srbije kao raja zasniva na selektivnim podacima.

Prinuđeni na neformalni rad

Pogledajmo malo šta znači kada Ana Brnabić kaže da je stopa nezaposlenosti 7,3 odsto.

Ništa više nego da toliko ljudi nema posao, a traži ga. Po anketama o radnoj snazi, na kojima se i zasniva statistička procena, ukoliko se neko ne prijavi na tržište rada ili ne prihvati ponuđeni posao, briše se sa evidencije. Odlazi u takozvane neaktivne, čija registracija se statistički ne evidentira. Naravno, i gubi se sa spiska nezaposlenih.

To su ljudi koji decenijama žive od neformalnog rada, sivog tržišta, najčešće i bez pismenog ugovora o radu. Retki među njima primaju socijalnu pomoć. Sa tržišta rada ponekom, samo ponekad, se ponudi nekakav poslić, obično za dan, dva i bedno plaćen.

To što odbijaju ovakve ponude ne znači da su to lenji ljudi, još manje da biraju posao kako država prikriveno, ali često sugeriše javnosti. Reč je o teško uposlivim ljudima, često sa solidnim ali pogrešno odabranim obrazovanjem. Sami trpe posledice sopstvenih davnašnjih izbora. Mnoge je u nevolje oterala i duga, loše vođena tranzicija države iz jednog u drugi sistem. Teškoće mnogih nastale su usled raspada nekadašnje države.

Naravno da među njima, uostalom kao i među zaposlenima, ima onih koji ne vole da se late posla, ali daleko najveći broj ovih ljudi živi od samostalnog rada, svakodnevno se boreći da nekako preživi. Težak i mučan život, poslednje što bi im se moglo prebaciti je sklonost neradu. Ako su svojevremeno i učinili pogrešan potez ili izbor, život ih je grubo kaznio "osudom" da će praktično ceo vek živeti od neformalnog dnevnog rada.

Anonimni i zaboravljeni

Upravo je ova kategorija i najugroženija. Procena Svetske banke je da je u Srbiji najmanje 130.000 osoba, gotovo trećina neformalno zaposlenih, ostalo bez mogućnosti da radi.

Za njih tokom pandemije nema posla ni na crno. Samo oni znaju kako preživljavaju, najčešće povremeno, jednom sedmično, dođu do nekakvog poslića i crkavice, nekom je oslonac bračni partner, poneki rođak povremeno pomogne.

Državna statistika ne registruje ovu kategoriju ljudi čime su gurnuti u anonimnost i stoga ih nema ni među nezaposlenima. Na njih niko ne obraća pažnju, mnogi si ih zaboravili.

Kako vidimo, i predsednik Vučić i premijerka Brnabić, oboje inače skloni da se predstavljaju kao zaštitnici slabijih, zalutalih u magli života.